Ходочашћа

У ВРБНИЦИ, НА ЗЕЛЕНГОРИ, ХРАМ НИКАО КАО КАМЕНА ПЕЧУРКА
За смирење предака и потомака
Лепота је то, синовче. Лепота орловска и тетребска, вучја и видрина. Нарочито кад озелени Зеленгора. Али свака стихија новије историје ломила се о плећа ове планине. Млела. Много је партизана и равногораца овде страдало. Од руке злотвора, највише од Немаца и Хрвата, али и у суманутом домаћем братоубилаштву. Свим тим страдалницима, роде, саградили смо ову Цркву светог Пантелејмона. Свим. Њима за покој и помен, потомцима за наук. Да нам се то зло, дај Боже, никад не понови

Пише: Милош Лазић
Фото: Саша Савовић

Џип је поскакивао по макадаму као дивљи коњ. Било којим другим аутомобилом морало би се двоструко опрезније и бар упола спорије, па докле се стигне: Врбница је од Фоче удаљено једва тридесет километара, али на Зеленгори се растојања и не мере метром, већ часовником. Да им је асфалта, где би им био крај.
Друм змијолико вијуга клисуром. Лево је литица скривена крошњама букве, десно амбис што се назире кроз лишће јасена које су проредили суша, врело лето и скора јесен. Зоран Ђорем, пријатељ из Фоче и поуздани водич, својим сапутницима покушава да одагна невешто скриван страх премећући причу на други колосек:
– Доле је Врбнички поток, станиште аутохтоне пастрмке, оне поточне, и рај за риболовце, ако нађу начина да се спусте до доле. Та риба је мања од своје калифорнијске посестриме што обитава у замрзивачима ресторана, алије и слађа! Као тамјан, а такав јој је и мирис. Само, тешко ју је ухватити. Као да има четворо очију... као и све друго у селу.
А село? У попису становништва из 1991. године пише да је Врбница имала чак двадесет једног становника и да су сви били православни, што је, изгледа, и тада било јако важно. Ту се затиче и једна поетска недоследност! Неко је прибележио да је село ушушкано у долини на 905 метара надморске висине. Доле, а горе?! Још и да има старо гробље, али не и цркву. Тако је и било, до недавно. Због нове црквице крај старог гробља смо минулог лета и пошли у походе Врбници, у недељу, 9. августа, баш на дан Светог Пантелејмона коме је храм и посвећен.
Заправо, врбничка црквица је стављена под кров још 2014, на Ђурђиц, када је освећено звоно које су им поклонили пријатељи из Црквене општине Прељина, крај Чачка, а тад, на Пантелејевдан, освештаван је потпуно довршени храм.
– Никог нису звали – осмехнуо се Зоран. – Али, сви су добродошли. И не само за празник, већ увек. Такви су ти ови горштаци.

СВИХ ПЕТ ДУША

У „одбору за дочек” било је цело село, свих пет преосталих Врбничана, неколико оних што су се у међувремену домогли града у потрази за бар мало лакшим животом, тројица свештеника и најмање двестотинак пријатеља који су дошли из Фоче, Билеће, Невесиња и читаве Републике Српске, као и браћа из Србије.
Госте примају у тесној црквеној порти, и воде иза, на пространу ливаду између старог сеоског гробља и новог храма, под простране шаторе. Тек ту се наздравља.
Између два гутљаја, за добродошлицу и оног за „бољеваснашлицу”, не пропуштају да се похвале како је ново предузеће „Шуме Републике Српске” на Зеленгори власник 55.000 хектара високог растиња. Шуме. Још да у њима обитавају неке данас врло ретке врсте, као што су тетреб, вук и мрки медвед, да им над главама крстари сиви соко, а по потоцима царују видре. Поносни су на то благо као да је њихово. Лично. Оно, ко зна, ваљда и јесте?
– Добро је да је тако, јер ко би преко године и дошао овамо сем ловаца и понеког планинара – окреће ту причу гост на шалу, док домаћини озбиљно климају главама потврђујући његове речи.
Али, није баш тако. Васо Куљић, кршни Билећанин, тврди за себе да у Врбници нипошто није гост, већ тако рећи домаћин.
– Као и сви Билећани – смеје се добричина. – Јер, само пређеш језерине и ето те. Ту, у Врбници, упролеће нарасте број становника, јер моје комшије из Билеће, Мандићи и Петковићи, овде имају шест катуна. А, да су само они! И чим озелени, милина ти је очима. Па, и само име казује: Зеленгора!
Као да жели да потврди Васине речи, а порекне оног шаљивџију, Зоран Мандић с поносом показује викенд насеље дивних планинских кућа као да их је он сам изградио. Није. Подигли су их љубитељи природе и тишине из Фоче и околине, а две су направили и пријатељи из Русије.
– Повише Врбнице ковитла ружа ветрова, па кажу да је ово идеално место не само за одмор, већ и опоравак плућа – тумачи Зоран. – Пре рата су малокрвну децу доводили управо овамо. Хотела, наравно, нема, али зато има сира из мешине и боровнице. Сваке године за Светог Илију, а у време бербе боровнице, Врбница живне с више од стотину душа. И мало пре тога, у јуну, кад планинарско друштво на Пашиној пољани организује брање нарциса које је већ постало традиционално. Куд ћеш више? Само нам је црква недостајала. А, ево, и њу смо подигли.

ПЛАНИНА ОД КОСТИЈУ

Црква светог Пантелејмона је освећена литургијом, па је и свештеник одржао слово у ту част. Врбница је у Љућкој парохији Митрополије Дабробосанске, али ће свештеник морати довде чак од Брода. Лети и некако, али кад загуди, види се, да те Бог сачува. Снег остаје дуго. Због тога овдашњи сељаци, ослањајући се на искуство, понекад горко, кажу да би долазак калуђера, једног да води службу а другог да саслужује, било најбоље решење.
Црквица светог Пантелејмона у Врбници није подигнута само због чврсте вере и службе божје, него је и својеврсан споменик. Предео око села обележила су страдања о којима је причао Гојко Вујичић:
– Страдали су у Врбници песник-партизан Иван Горан Ковачић, с њим партизански лекар Симо Милошевић. Побили су их четници 1943, ни гроб им се не зна... иако село зна све. Две године након битке на Сутјесци Врбница је пенила у крви. У повлачењу ка Србији овде је, међу тим стенама, заглавило десетину иљада партизана. Ретко ко да је претекао због Немаца и усташа. Памти се и 13. мај 1945. године, који је био погубан за равногорску омладину из Чачка, Милановца, Ваљева... Оно што је преживјело тифус или борбу било је заробљено и доцније стрељано. Њих око две и по хиљаде. С њима и генерал Мирослав Трифуновић, родом од Крагујевца. Као млад прегазио Кајмакчалан и за то одликован „Карађорђевом звездом”, а за њом се надобијао одликовања, онолико. У свим ратовима у оном веку учествовао. Е, због тога је ово планина од костију. И то оних расутих братоубилаштвом. Ова наша црква је споменик свима њима. Да се никад не понови.
Ваљда је толико страдања први разлог што је неколицина пријатеља решила да у Врбници подигну цркву. Никла је за само два месеца и двадесет дана.
– Највише су помогли Зоран Мандић и Душан Вујичић, зна то Фоча – вели Васо. – Зна се и да је двеста квадрата билећког камена даривао Југослав Табаковић, да је плац за градњу поклонио Милош Вујичић... Они не воле да се то спомиње, али ред је.
Стари Гојко никад и никуда није ишао из Врбнице, а као да је обишао цео свет. Исконску мудрост не може да сакрије ни врцавим шеретлуком. Његово гостопримство је готово убитачно – сецка, долива и нутка, не можеш му избећи. Још ако у госту препозна пажљивог слушаоца, куку и леле.
– Да вам причам о страдању народа, не иде – уздахнуо је. – Па, ми смо цркву и подигли због измирења. Ја знам двојицу који су нам убили оца 1946, али никад и ником нисам споменуо њихова имена, да не сијем злу крв, да се моји не свете.
Прича да је пре оног рата у селу било двадесет кућа, и продавницу су имали, али како је која сила пролазила, Врбница би се уполовила. Ваљда је само гробље расло.
– Па, мене и моју породицу су два пута изводили на стрељање, и оба пута смо претекли. Једном усташама, други пут Немцима, после чувене Пете офанзиве. Једино нам је отац Пешут страдао на Савиндан 1946, ено му гроба са спомеником издвојеног повише цркве.
Како је кренуо, гости би му и заноћили.
– ’Ајте ви, наставићемо кад посвршавате с тим вашим пословима.
Свечани ручак и дружење отегли су се у касно поподне, а кад неког на Зеленгори ухвати ноћ, ту и ће и заноћити. Од нестрпљивих гостију растали су се тешка срца, и тек уз обећање да ће свакако наићи још који пут, да наставе тамо где их је мрак прекинуо.

***

Доста је било
– Црквена општина Прељина је добро организована парохија – започео је изокола Мићо Ненадић, доскора председник Црквеног одбора из Прањана, палећи воштаницу за све жртве офанзива и контраофанзива које су прохујале Зеленгором. – Зато помажемо православље свуда. Није никакво чудо што је наше звоно зазвонило баш у Врбници. После толико година гробне тишине, када су кости одрадиле своје и историјски и идеолошки, нек’ се зна колико је младих момака овде страдало. А Црква не прозива: свако заслужује помен. Не поновило се то време икоме. Доста је било.